АКТУЕЛНО:

Изложба „И ово је Србија“ у Универзитетској галерији

У Универзитетској галерији у Крагујевцу, у уторак, 12. фебруара 2019. године у 19 часова, свечано ће бити отворена изложба „И ово је Србија“ у организацији Центра за научноистраживачки рад Српске академије наука и уметности и Универзитета у Крагујевцу.

На отварању изложбе „И ово је Србија“ чији је аутор Зоран Цветковић, говориће академик Драган Шкорић, председник Одбора за село Српске академије наука и уметности.

Путовања и посете удаљеним сеоским насељима Зоран Цветковић започео је 2011. године, са намером да сними што је могуће више документарних фотографија и напише путописне репортаже о местима и људима, које је посетио. Током тих година посетио је више од 300 удаљених, делимично, или потпуно напуштених села, и снимио више од 15.000 фотографија. На предлог академика професора Драгана Шкорића, председника академијског Одбора за село Српске академије наука и уметности, у мају 2018. изложба „И ово је Србија“ отворена је у Галерији науке и технике САНУ у Београду. Циљ аутора изложбе је да фотографијама и кратким причама прикаже непознате, или заборављене делове Србије. Након Београда, изложба је гостовала у Нишу, Жагубици и Смедереву, а сада, захваљујући Центру за научноистраживачки рад Универзитета у Крагујевцу, биће приређена и у Крагујевцу.


Како и зашто одабрати „прави пут“

„Када се скрене са главних, па настави неким мањим, споредним путевима, путује се споро - зато што је поред пута стара чесма са изворском водом; зато што се баш са тог брда пружа широки поглед на меандре сасвим обичног потока; зато што је поред пута стари, сеоски, заветни крст, или усамљени споменик крајпуташ; зато што ће нам на том путу, сасвим је извесно, људи које сретнемо пожелети добар дан!

Када се, путујући тако, стигне до непознатог, или заборављеног места, дешава се да затекнемо школу без ђака, празан дом културе, месну канцеларију без општинског чиновника, или напуштену продавницу у којој су некада продавани: плави камен, манила и рафија, бомбоне на мерење. Сасвим је сигурно, међутим, да ће нам у том непознатом, или заборављеном месту, сваки мештанин понудити клупу у својој малој, сеоској башти, која мирише на јоргован, божур, или јасмин.  У тим удаљеним и заборављеним селима људи је све мање, а напуштених домова све више. А када и последњи укућанин напусти кућу, кућу остају да чувају винова лоза, шимшир, здравац, а понекад и перуника.

Када се посети довољан број места, наизглед неповезане приче почињу да се преплићу и надовезују и заједно постану исте омнибус приче. Коначно, при повратку на оне брзе и удобне путеве, носимо две врсте фотографија и утисака: лепе и мање лепе. Тешке теме и мотиви исказују песимизам и траже решења. Лепе теме нуде разлоге и мотив да се широм, друштвеном акцијом процеси девастирања и нестајања наших насеља зауставе.“