Otvorena izložba slika POSLEDNjA DECENIJA SAVE ŠUMANOVIĆA

U okviru programa obeležavanja 40 godina postojanja Univerziteta u Kragujevcu, 02. juna 2016. godine y Univerzitetskoj galeriji otvorena je izložba slika Poslednja decenija Save Šumanovića.

Povodom obeležavanja 40 godina postojanja Univerziteta u Kragujevcu i 120 godina od rođenja srpskog slikara Save Šumanovića, y Univerzitetskoj galeriji, 02. juna 2016. godine otvorena je izložba slika Poslednja decenija Save Šumanovića.

Izložbu su otvorili rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Nebojša Arsenijević i Vesna Burojević, direktor Galerije slika „Sava Šumanović“ u Šidu.  Posetioci će imati priliku da do kraja juna u Univerzitetskoj galeriji pogledaju dela iz poslednje decenije stvaralaštva Save Šumanovića svakog radnog dana od 8,00 do 19,00 i subotom do 14,00 časova.

 

POSLEDNjA DECENIJA

„Poslednji desetogodišnji period Šumanovićevog slikarstva vezan za Šid, nije bez osnove ocenjen kao najznačajniji deo njegovog stvaranja [1], kao suština njegove ličnosti i njegove umetničke vere. On je to zaista i bio jer je tada došlo do potpunog oslobođenja od svih uticaja i veza sa tuđim idejama.“ [2]

Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Roditeljski dom napustio je kao desetogodišnji dečak, upisavši gimnaziju u Zemunu. U potrazi za znanjem školovao se i živeo nakon Zemuna, u Zagrebu i Parizu. Kod kuće u Šidu boravio je retko i kratko. Vratio se kaoformirana ličnost, afirmisan umetnik, narušenog zdravlja. Povratak kući nije bio ni željen ni planiran. O razlozima napuštanja Pariza umetnik je otvoreno pisao u autobiografskom tekstu predgovora za katalog šeste samostalne izložbe koju je organizovao na Novom univerzitetu u Beogradu, 1939. godine. [3]

U svom kratkom životnom i umetničkom putu, Sava Šumanović je uspeo da postane jedan od najznačajnijih srpskih umetnika. Pripadao je slikarskoj generaciji koja je posle prvog svetskog rata uvela našu umetnost u savremene evropske tokove. Šumanović je uspeo da se istakne i razlikuje među umetnicima poput, Bijelića, Dobrovića,Radovića, Milunovića, Konjovića, Tabakovića, Čelebonovića ... Pariz je bio mesto gde su se susreli umetnici iz celog sveta željni znanja i napretka. Uspeo je da se istakne u tom internacionalnom okruženju, što nije bilo ni malo jednostavno jer su tu već bili De Kiriko, Šagal i Sutin, nezaobilazni Pikaso, Miro i mnogi drugi. Kao mlad umetnik, tokom prvog boravka u Parizu, 1920. godine, prihvatio je savremene tendencije u slikarstvu i postao najznačajniji predstavnik konstruktivizma u srpskom slikarstvu. Za vreme drugog boravka u Parizu, od 1925 do 1928 godine, u vreme kada su se mnogi značajni stranci borili za deo pariskog prostora, Šumanović je od najuglednijih francuskih kritičara dobijao priznanja. [4]Na naslovnoj strani umetničkog časopisa LeCrapouillotu februaru 1928, reprodukovana je Šumanovićeva slika Pijani brod. „Biti u pariskim uticajnim krugovima hvaljen u to vreme – u trećoj deceniji našeg veka – nije bio mali signal da se radi o izuzetnom talentu.“ [5] U jesen 1928. godine priredio je samostalnu izložbu u Beogradu, veoma uspešnu, na kojoj je prodao sve slike. Vratio se u Pariz, po sopstvenom kazivanju, to mu je bio najlepši boravak u gradu svetlosti. [6]

Izdvajao se, po kazivanju Milana Kašanina od svojih slikarskih drugova i „po odevanju, i držanju, i govoru, videlo se da je građanin i intelektualac. Bio je to i poreklom. Što je retkost kod umetnika, - ne samo kod nas, - Šumanović je poticao iz imućne činovničke porodice čiji su članovi znali zauzimati visoke položaje u državnoj hijerarhiji. To nije ostalo bez uticaja na njegovo ponašanje u životu, pa i na njegovo shvatanje umetnosti i način slikanja....Velikih ambicija i radoznalosti, mnogo je čitao, i još više diskutovao sa umetnicima i teoretičarima, i sam pisao. U njegovoj generaciji, malo koji naš umetnik je pokazivao toliko čvrstine u rasuđivanjima i rečitosti u monolozima, tako inteligentno izlagao svoje misli i branio svoja uveranja kao on. Slušajući ga, činilo mi se da ne vodim razgovor sa slikarom, nego sa estetičarom ili istoričarom umetnosti i umetničkim kritičarem, - samo oštrina jezika i sarkastičan ton  Šumanovićev odavali su u njemu zainteresovanog slikara.“ [7]

Povratak u Šid, marta 1930. označo je početak novog poglavlja u Šumanovićevom životu. U sigurnosti roditeljskog  doma, u miru provincijskog mesta, distanciran od svih uticaja, mogao je u potpunosti da se posveti  slikarstvu.

Porodica se pobrinula da umetniku omogući najbolje uslovi za rad. Najveća prostorija u kući pretvorena je u atelje. Imao je ličnog kočijaša sa kojim je svakodnevno obilazio okolinu i skicirao. Nakon izvesnog vremena u potpunosti je ovladao tehnologijom pravljenja boja, što je smatrao veoma važnim. Od 1932. godine stvara sa nesmanjenom koncentracijom, do kraja života.

Popis umetničkih dela koji je sastavio Dimitrije Bašičević, govori u prilogizuzetne stvaralačeenergije umetnikatokom poslednje decenije. Od popisane 793 slike, ulja na platnu, 576 slika pripada Šidskom periodu. Od tog broja, 325 se čuva u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu. [8]

Pored izuzetnog stvaralačkog zanosa, jedne prave euforije rada, [9]poslednje godine života obeležili su neki od najznačajnijih događaja u životu umetnika. Godine 1937, umire mu otac, te je morao da preuzme deo obaveza oko vođenja velikog domaćinstva. Najznačajniji događaj u karijeri umetnika bila je VI samostalna izložba koju je organizovao 1939. godine u Beogradu. Izložba je ostala zapamćena po broju izloženih dela (410), i uspehu. Nažalost, na dan otvaranja izložbe počeo je Drugi svetski rat[10]. Nastavio je da slika do poslednjeg dana.

Delom i životom Save Šumanovića bavili su se mnogi stručnjaci iz oblasti likovnih umetnosti. Prve analize i komentari koji su se odnosili na stvaralaštvo poslednje decenije vezani su za pomenutu veliku izložbu. S obzirom da se stvaralaštvo poslednje decenije odnosi na period od 1932 do 1942 godine, umetnik je doživeo da sazna stavove eminentnih likovnih kritičara (Todora Manojlovića i Pavla Vasića...) o svom radu. Kritika se odnosilana jednu izložbu, ma kolika ona po obimu bila. Sledeći komentari o istim delima, usledili su posle Drugog svetskog rata, kada je Šidski period postao poslednja decenija stvaralaštva jer, Šumanovića više nije bilo.

Pavle Vasićje je završio prikaz izložbe upravo sa nagoveštajem budućih stavova „ Šumanović je slikar velikog talenta i sigurnog zanata. Ali protivurečnosti u njegovom delu ostavljaju utisak neke tragične dezorijentacije. Ta nejednakost, međutim objašnjava se time što je on jedan od onih koji uvek traže nove puteve.Tu avanturu, svakako, ne savetuje plašljiva opreznost ljudi koji spokojno uživaju u prosečnim rezultatima. Jer mnogi umiru idući za otkrićima – kao Ikar u sonetu Deportovom,- ali drugi, kao Šumanović, produžuju svoj put koji će jednog dana, možda, biti jednoglasno priznat kao otkrovenje jedne nove stvarnosti.“[11]

Prilagođavanje novom okruženju i načinu života sigurno nije bilo jednostavno. Od samog početka,umetnik je pred sobom imao jasan cilj. Nekoliko godina kasnije objasnio je svoje namere, kao i probleme sa kojima se suočavao. Autobiografski tekst predgovora kataloga izložbe, Mesto predgovora, 1939. godine, najvredniji je izvor informacija o životu i stavovima umetnika. Time je pomogao svim budućim analitičarima njegovog dela. „Taj stil sam u muci osvojio pa je on moj, kao i svi sledeći, koje sam radio u svome selu. Bio sam nameran da izdržim do kraja tu borbu i da sav svoj materijal, kao i svo svoje gledište na slikanje izgradim sam,na mnogo drugačije od opšteg i onog što se radi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno kroz mojtrud i da postane tako moje.Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati,jer ta mi je se gadila, kao suviše jeftina i prosta i dobra za„Pariz“, neg sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu.... Danas radim stil koji zovem sam pred sobom„kako znam i umem“ - stil, koji nije ni akademičan a ni levičarski neg onakav, kako mi ga motiv, moje znanje i moje raspoloženje diktira.“[12]

Autor prve monografije o Savi Šumanoviću, Dimitrije Bašičević je kao glavnu tendenciju stvaralštva poslednje decenije izdvojio metod, stvaranje u ciklusima, nezavisno od teme.[13] O razlozima stvaranja u ciklusima izjasnio se pre svih umetnik, objašnjavajući razloge za nastanak ciklusa Šidijanki (Kupačica) „Mučila me je odavno želja da načinim za sebe samoga takav ciklus gde se iste figure ponavljaju, jer sam video, da su slikari često baš time dobijali jedinstvo stila (Renoar, Mares)..“[14]

Miodag B. Protić, jedan od najboljih poznavalaca dela Save Šumanovića, sagledao je umetnikovo stvaralaštvo u kontekstu „napretka“ i „povratka“, dinamičnog smenjivanja interesa ka „novom“ i „starom“, sa naznakom da je kod Šumanovića došlo do izvesne sinteze ove dve tendencije.[15] Takođe je definisao periodizaciju stvaralaštva Save Šumanovića, uočivši pri tom više poetika,  kao i podudarnost stilskih promena sa promenama mesta boravka. Smenjuju se Zagrebački i Pariski periodi. Poslednji je Šidski period koji traje od 1931. do 1942.godine.Određuje ga kao „povratak prirodi i stvarima samim  - evolucija poetskogrealizma u okviru kog razlikuje ciklus povećane reljefnosti i taktivnosti, „kako znam i umem” stil, do 1935.godine i linearni ciklus (1938-1942).“[16]

Poslednja decenija u stvaralaštvu Save Šumanovića  predstavlja jednu zaokruženu celinu koja je počivala na veoma čvrstim osnovama. To su pre svega talenat i obrazovanje umetnika, zatim iskustvo Pariza koje se istovremeno odnosi na bogatstvo tradicije koja se čuva u muzejima i snagu internacionalne atmosfere koja je vladala u umetničkim krugovima [17]. Takođe je nemerljiv uticaj na umetnikov rad imalo neposredno okruženje. Izvanredni uslovi za rad koje jeobezbedila porodica, podrazumevali su prostor, finansijsku podršku, oslobađanje od drugih obaveza, imao je na raspolaganju kočijaša, ribača boja... Presudan uticaj na rasoploženje za rad, na nepresušnu inspiraciju imala je lepota obronaka Fruške gore u sintezi sa nesumnjivo smelim karakterom umetnika koji se hrabro upustio u savladavanje novih motiva, novog kolorita i nepoznatog svetla. Ta smelost da neprekidno istražuje, gradi stilske kombinacije sa ranije usvojenim iskustvima bila je njegova autentična potreba na putu do velikog cilja, stvaranja jedinstva stila, onog po kome će biti prepoznatljiv.

Nasuprot stalnom istraživanju skladnih odnosa među likovnim elementima, metod rada nije bio podložan promenama. U prirodi je pravio skice, često u nekoliko različitih tehnika. Slike je radio u ateljeu, po nekoliko istovremeno. Koristio je uglavnom slikarski nož, četkicu tek ponekad, i za konturu.Boje je pravio po sopstvenoj tehnologiji, do koje je došao eksperimentišući sa priručnikom profesora Dernera.Zahvaljujući tome, boje na slikama nisu potamnile niti izgubile ništa od svežine uprkos godinama koje su protekle od njihovog nastanka. Boja je dominantni činilac slike tokom cele decenije. Odnos boje i svetla predmet je svih njegovih istraživanja. Izuzetno reljefna faktura karakteristična za prve radove u Šidu, postepeno se gubi da bi postala potpuno glatka i sjajna.

Kao tema u Poslednjoj deceniji ubedljivo dominira pejzaž. Druga omiljena tema je akt. Najviše dela naslikao je tokom 1939. godine, kada se pripremao za veliku izložbu, i sledeće 1940. godine, ponesen uspehom izložbe. Nije bilo vremeda uživa u uspehu, rat je došao i u Šid. Od kada je Šid potpao pod vlast NDH, od aprila 1941. godine umetnik ne potpisuje slike. Veoma jednostavnom simbolikom, ukinuo je sebe sa sveta koji stvara i time kao da je nagovestio svoj odlazak sa ovog sveta.Prestao je da se potpisuje, ali nije prestao da stvara. Neka od najboljih dela nastala su upravo tih ratnih godina. Kod Šumanovića su život, rad, umetnost, slikarstvo, neraskidivo povezani. Slikao je do samog kraja- Kada su došli po njega, rano ujutro 28. avgusta 1942. godine, na štafelaju je ostala upravo dovršena slika, poslednja iz triptiha Beračice.Umetnik je zakoračio u jedan drugi život, večni.

 

SAVA ŠUMANOVIĆ

1896. – Rođen je 22. januara u Vinkovcima. Roditelji, Persida i Milutin, poticali su iz uglednih srpskih imućnih građanskih porodica.

1900 Porodica  se iz Vinkovaca vraća u Šid, rodno mesto Šumanovićevih roditelja. Otac preuzima vođenje porodičnog imanja.

1906–1914 Pohađa Realnu gimnaziju u Zemunu. Slikanje uči na tečaju profesora Isidora Junga.

1914–1918  UpisujePrivremenu višu školu za umjetnost i umjetni obrt u  Zagrebu, u klasi profesora Otona Ivekovića. Na drugoj godini studija prelazi u klasu profesora Mencija Klementa Crnčića. Druži se sa kolegama, budućim  umetnicima, Đurom Tiljkom, Marjanom Trepšeom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, a naročito sa Milanom Štajnerom. Posebno prijateljstvo veže ga za koleginicu Antoniju Koščević, studentkinju vajarstva. Redovno učestvuje na Školskim izložbama.

1918 Diplomirao na studijama slikarstva. Priređuje prvu samostalnu izložbu u Salonu Ulrih u Zagrebu.

1920 U septembru odlazi na usavršavanje u Parizu.

1921 Provodi tri meseca u ateljeu slikara i likovnog pedagoga Andrea Lota. Na Monparnasu upoznaje mnoge umetnike: Derena, Kislinga, Papazofa, Fužitu... Započinje prijateljstvo sa književnikom i likovnim kritičarem Rastkom Petrovićem. Po povratku iz Pariza u Zagrebu priređuje samostalnu izložbu. Konzervativni deo publike i  kritike ne pokazuje razumevanje za Šumanovićeva nova, po njihovom mišljenju suviše moderna dela.

1924. – U časopisu „Književnik“, u Zagrebu,objavljuje dva dragocena teksta o umetnosti, Zašto volim Pusenovo slikarstvo i Slikar o slikarstvu

1925 Ponovo odlazi u  Pariz. Vizu iz nepoznatih razloga dobija na samo 6 meseci. Neizvesnost oko produžetka boravka u Parizu predstavlja veliko opterećenje za umetnika.

1926 Na Jesenjem Salonu u Parizu prodaje sliku Kupačica.

1927 Neka od najznačajnijih dela nastala su upravo ove godine. Slika Doručak na travi i grandioznu kompoziciju Pijani brod sa kojom učestvuje na Salonu Nezavisnih. Angažovan je kao jedan od mladih umetnika sa Monparnasa  za dekorisanje kultne kafane ’’La Coupole’’.

1928 Na naslovnoj strani februarskog broja umetničkog časopisa LaCropouillet  reprodukovana je slika Pijani brod. Leto provodi u Šidu, prvi put  slikajući predele iz okoline Šida. U septembru priređuje samostalnu izložbu na Novom univerzitetu u Beogradu. U intervjuu Politici  nagoveštava  svoja buduća opredeljenja. U oktobru se vraća u Pariz.

1929 Pripada umetničkoj struji koja zagovara povratak realizmu – novi realizam. Slika pariske motive i predele iz okoline Pariza, Luksemburški park, Most na Seni... i aktovi za koje mu poziraju tadašnji najpoznatiji modeli: Kiki i Ajša. Najviše se druži sa umetnicima Žilom Paskinom, Sejom Kojonagijem i Perom Krogom.

1930 Vraća se u roditeljski dom u Šidu 30. marta.

1932 Posle pauze od 2 godine, ponovo slika. Potpuno je posvećen radu. Slika predele (šidske krajine) i aktove po skicama koje je doneo iz Pariza. Roditelji su mu omogućili idealne uslove za rad.

1935 U Šidu pronalazi model za akt i u naredne tri godine posvećuje se ciklusu Kupačice (Šidijanke), monumentalanom serijalu kompozicija na kojima se jedan motiv, nago žensko telo u predelu, ponavlja od jedan do sedam puta.

1936 Njegova dela se od ove godine nalaze u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu.

1937 Preminuo Šumanovićev otac Milutin. Sava delimično preuzima vođenje porodičnih poslova.

1939 U sepembru organizuje šestu samostalnu izložbu na Novom univerzitetu u Beogradu na kojoj se predstavlja sa 410 radova. Na dan otvaranja izložbe, 3. septembra,  počeo je Drugi svetski rat.Predgovor kataloga sadrži dragocen autobiografski tekst.

1941 Šid ulazi u sastav Nezavisne države Hrvatske. Sava prestaje da potpisuje slike.

1942. – Slika do poslednjeg dana. Poslednja slika na kojoj radi ujedno je poslednja iz triptiha Beračice. Tokom poslednje decenije naslikao je oko 600 slika.

Uhapšen je u ustaškoj raciji 28. avgusta rano ujutro. Streljan je 30. avgusta zajedno sa 120 meštana sa kojima je i sahranjen u zajedničkoj grobnici, na groblju u Sremskoj Mitrovici.        

1952– U septembru svečano otvorena Galerija slika „Sava Šumanović“ Šidu.

1968. Umrla Persida Šumanović, majka Save Šumanovića.

 


[1] Momčilo Stevanović,Slikar Sava Šumanović, Svedočanstva 17, Beograd 1952.

[2] Lazar Trifunović, Sava Šumanović, Mala galerija Spomen muzeja  II zasjedanja  AVNOJ -a, Jajce 1965. 21

[3] Sava Šumanović, „Mesto predgovora“, u:Katalog izložbe na Novom univerzitetu,septembra 1939. Beograd, 1939, preštampano 1971, Galerija slika „Sava Šumanović“ Šid

[4] F.Felz, Slondesindepedants, L'artvivant, Pris 1927.

[5] Milan Kašanin, Susreti i pisma, Letopis Matice srpske, god.150, knjiga 413, sv.2 Novi Sad 1974. 123

[6] Sava Šumanović, nav.delo,14

[7] Milan Kašanin isto, 121.

[8] Dimitrije Bašičević,  Sava Šumanović, Život i umetnost,  Društvo povjesničara umjetnosti Hrvatske, Zagreb 1960,Drugo dopunjeno i prošireno izdanje, Sava Šumanović Život i delo, Vojin Bašičević i Prometej, Novi Sad 1997. 169-180.

[9] D. Bašičević,nav.delo, 27.

[10] 3.septembra 1939. Godine , Velika Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj

[11] Pavle Vasić, Umetnički pregled, god.II br.8, Beograd, 1939., 253.

[12] Sava Šumanović, nav. delo, 17.

[13] D. Bašičević,nav. delo, 60.

[14] Sava Šumanović, nav. delo, 19.

[15] M.B.Protić, Sava Šumanović,  Galerija slika „Sava Šumanović“ 1985. Šid, 9.

[16] M.B.Protić, nav.delo, 16.

[17] Jasna Jovanov, Artisti i modeli Sava Šumanović i kraljica Monparnasa [katalog], Galerija slika “Sava Šumanović“, Šid 2010. 5-9.


Foto galerija: